Uvek sam ga posmatrala kao snažnog, autoritativnog čoveka. Pomalo sam ga se i plašila. Sećam se da sam ga kao dete često terala da stegne biceps na ruci, da pipnem. Pa onda usledi detinje “vaaaau”! Bio je prosečne visine, čak možda i oniži za muškarca. Ali nekako nabijen, snažan. I kao snažnog sam ga uvek doživljavala.
Tag: ljudi
Devojka u gradu
Ušla sam u autobus, u nameri da obavim što imam po gradu, a potom odem kod momka u stan i tamo provedem ostatak večeri. Mrak je već pao, napolju zima ujeda, ali u autobusu osećam kako mi se kapljice znoja slivaju niz leđa. Gužva je ogromna, ljudi mi smetaju i jedva čekam da izađem.
Ugledam trg kroz prozor autobusa. Ogroman, osvetljen trg. Podseća me na Trg heroja u Budimpešti, i na ogromne trgove u ogromnim gradovima u kojima nikada nisam bila. Sve je ogromno, a ja se gušim u ovo malo prostora dok se tiskam u masi neokupanih putnika.
Ne mogu da se iskobeljam na vreme, i promašujem stanicu. Sranje! Znam da ne treba da se nerviram oko toga, pogotovo jer volim da šetam. Ali ima dana kada me sve nervira. Preznojila sam se, a zima je, u žurbi sam, sama sam i mrak je. Nije mi do šetanja. Želim kući.
Etiketa
Uvek mi je bilo nelagodno kada treba da se na bilo koji način deklarišem, da se smestim u unapred određen kalup i definišem sebe kroz definicije koje je odredio neko drugi. Guše me unapred smišljeni kriterijumi ocenjivanja i procenjivanja, tuđe norme, razna predubeđenja i predrasude. Ne mislim da sam “drugačija” i “posebna” pa da je samo za mene potrebna neka bolja i specifičnija definicija ličnosti. To je tretman koji zaslužuje svako.
“Duh Novog Sada”
U poslednjih nekoliko godina, mnogo je ružnih vesti iz Novog Sada. Ubistva, pljačke, saobraćajne nezgode, tuče, političke i još kojekakve “prljave igre”… Takođe, sve je više prilika u kojima neke od ovih pojava, ruku pod ruku sa šundom, kičom, neznanjem i nemoralom, dobijaju priliku da procvetaju.
Na ovakve vesti česti su komentari o izgubljenom “duhu Novog Sada”, o “dobrim starim vremenima”, o tome kako se “nekad znao red”, o “prestonici kulture” o nekadašnjoj toleranciji i finoći kakvu zamisliti ne možete. Sve sam nobles svet koji navodno pamti zlatno doba i zlatne ljude.
Putovanje
Spisak, sličan kao i svaki prethodni i svaki naredni, ali uvek pažljivo i promišljeno napisan.
Odabir odgovarajuće putne torbe.
Pažljivo slaganje stvari, tako da sve lepo stane i zauzme što manje mesta. Preslaganje nekoliko puta. Hm, možda je ovako ipak bolje?
Križanje sa spiska svega što je spakovano, a onda još jedan kraći spisak onoga što još ujutro treba dodati u torbu.
Pažljiv odabir muzike i knjige koje će mi praviti društvo u putu. Da se slažu jedna s drugom, a i sa mojim raspoloženjem.
Napunjena baterija fotoaparata i mobilnog telefona.
Obavezna trema i nesanica noć pred put. Ako i zaspim, svako malo se budim radi gledanja na sat i odbrojavanja minuta.
Buđenje pre alarma, neispavana i nestrpljiva da pođem. Pakovanje poslednjih sitnica uz jutarnju kafu i muziku. Tuširanje, oblačenje. Još jedna provera… Ok, sve je tu. Krećem.
Čuvar trenutaka
„Ne mogu da skontam šta je tačno umetnost kod fotografije: dobar fotoaparat, dobar fotograf, ili samo trenutak koji zabeležiš i sačuvaš.”
-„Mislim da je najbolje kada se poklope sve te stvari.”
„Kuda ćemo?”
-„Idemo da gledamo izlazak!”
Sunce se pojavljuje… Zora prelazi u jutro… Postaje sve toplije…
Umorni smo, ali lepo je. I ostali bismo tu, kad bi danima moglo da traje to jutro, taj izlazak, na tom pesku i pored te reke. I ples koji smo otplesali praćeni mojim smehom i muzikom koju smo čuli u glavama.
Scribbled Paper 