Još odmalena, osećala sam da nisam “kao druge” devojčice, kasnije kao druge devojke ili žene. Usudiću se da pretpostavim da nema ženske osobe koja to nije bar u nekom periodu mislila ili govorila za sebe.
“Ja nisam kao druge devojčice”. Druge devojčice maštaju o svom venčanju i udaji za princa iz bajke – ja o tome da postanem pisac. One su vitke, slatke i tihe – ja debela, bučna,tučem se i večito “isterujem pravdu”. One nose uske roze pantalone i sandale s kaišićima – ja široke farmerke i crne martinke. Dok ih obuvam za maturu, komentarišem: “Nikad od mene dama”.
“Ja nisam kao druge devojke”. Druge devojke maštaju o putu u Pariz, ja u Pripjat. One piju vino, likere i koktele – ja vinjak ili pivo iz flaše. Druge devojke se šminkaju i farbaju kosu – ja šminku ne posedujem i ponosno nosim svoje prve sede. One idu u popularne diskoteke – ja se valjam u prašini na rok koncertima. Dok oblačim skoro raspadnute farmerke za festival, komentarišem: “Nikad od mene žensko”.
“Ja nisam kao druge žene”. Druge žene žele da budu majke (deci, a bogami i muževima) – ja želim da imam sto pasa i mačaka. Druge žene pričaju tiho i izlaze na večere u parovima – ja vrištim u prvom redu na koncertu. One idu na more sa porodicom dok vode računa o svemu – ja sama istražujem neke nove i poznate gradove. I dok izgovaram stosedmu psovku u razgovoru, pomislim: “Nikad od mene malo ženstvenosti”.
A ko su “druge žene”?
Možda ćete se iznenaditi kad vam ovo kažem – ali druge žene, devojke i devojčice iz ove priče ne postoje. “Druge žene” su kalup u koji društvo pokušava da uklopi svaku od nas, i glasno se buni kad makar i delimično iz njega ispadamo. One su stereotip ponašanja kakvo je poželjno tako da nikom ne smetamo, ne budemo prepreka na putu niti trn u oku. One su poslušne i tihe devojčice, lepe i čedne devojke, majke i supruge bez ijedne druge uloge sem te.
“Druge žene” su imaginarne žene od kojih počinjemo da se ograđujemo čim osetimo da se ne uklapamo u rodne uloge koje nam je ovo društvo namenilo. To obično počne vrlo rano – jer su nam i uloge dodeljene od samog rođenja. Niko nas i ne pita da li ih želimo.
Sve ovo pojačava činjenica da biti žensko nije baš poželjno. Ako kao dečak plačeš, žališ se, tužan si, maziš se ili stidiš – podrugljivo te nazivaju “devojčicom”. Kad malo porasteš, onda “pičkom”. Pa kako mi onda da budemo žene, kad one rade samo neke glupe i nepoželje stvari? Mi se onda družimo s dečacima, i večito im se pravdamo zbog svog pola, ubeđujući ih da “nismo kao druge devojčice”. Ne bi li nas prihvatili, voleli i cenili zbog onoga što jesmo, a što se ne uklapa u stereotip.
Ko su zaista druge žene?
Druge žene su, prosto, žene koje nisu ja. Svaka od nas se u ponečemu i uklapa u ono što znači biti “prava žena”. Poslednjih godina shvatam da nema ništa loše u uklapanju u očekivanja društva ako se to poklapa s mojim očekivanjima od sebe.
Druge žene su mame, tetke, bake, sestre; vlasnice pasa, mačaka, iguana, tarantula i zmija. One su vitke i debele; sa i bez estetskih korekcija; smeđe, riđe, crne, plave, sede i prosede. One nose martinke, salonke, i opanke; suknje, farmerice, i kostime. One su domaćice, profesorice, vozačice kamiona, inžinjerke, književnice, i penzionerke.
Svaka od nas ima svoj skup osobina, stavova, želja, potreba, preferencija, i fizičkih karakteristika. Svaka od nas je unikatna kao pahuljica snega ili otisak prsta – i to je nešto što treba da prigrlimo, cenimo i volimo umesto što se stidimo svog pola. Druge žene su sve žene ovog sveta sa kojima ne treba da se poredimo, naročito ne tako da ih stavljamo ispod sebe.
Scribbled Paper 