Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Ponekad, samo ponekad, uhvati me neka misao i potpuno me okupira. Ne da mi da se usredsredim ni na šta drugo. Kada i pokušam, iskezi se negde iza druge misli kojom pokušavam da se zabavim, čisto da me podseti da nije otišla.
Šeta mi po glavi žustro i bučno, nekad u visokim potpeticama, a nekad u teškim vojničkim čizmama. Katkad se i zatrči, poskoči, zavrti. Vidim je na stranicama knjige koju čitam, u fotografijama koje pravim, u šerpi u kojoj spremam ručak.
Češlja dugu smeđu kosu koja miriše na šampon od kokosa. Stavlja na leđa stari ranac, razdrndan od svih putovanja, koncerata i festivala, i trči na železničku stanicu. Ulazi u voz u poslednjem trenutku, smešta se, i voz počinje da juri neobično brzo za srpske pruge.
Najednom, voz je dovozi direktno u veliku arenu, gde koncert The Cure samo što nije počeo. Tamo je čeka i njen momak.
Tucaju se u kabini toaleta, nakon čega ne može više da navuče čarape tako da izgledaju lepo uz suknju, i umire od smeha samoj sebi.
Skida čarape, ostavlja ih u kabini, i zajedno sa momkom odlazi na koncert.
Čuju se prvi taktovi “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. Zacrveni se, celo telo počne da joj pulsira i steže joj se nešto u grlu. Robert zapeva, a ona istovremeno sa njim napuklim glasom ispušta iste reči i počinje da plače.
Uvek mi je bilo nelagodno kada treba da se na bilo koji način deklarišem, da se smestim u unapred određen kalup i definišem sebe kroz definicije koje je odredio neko drugi. Guše me unapred smišljeni kriterijumi ocenjivanja i procenjivanja, tuđe norme, razna predubeđenja i predrasude. Ne mislim da sam “drugačija” i “posebna” pa da je samo za mene potrebna neka bolja i specifičnija definicija ličnosti. To je tretman koji zaslužuje svako.
U poslednjih nekoliko godina, mnogo je ružnih vesti iz Novog Sada. Ubistva, pljačke, saobraćajne nezgode, tuče, političke i još kojekakve “prljave igre”… Takođe, sve je više prilika u kojima neke od ovih pojava, ruku pod ruku sa šundom, kičom, neznanjem i nemoralom, dobijaju priliku da procvetaju.
Na ovakve vesti česti su komentari o izgubljenom “duhu Novog Sada”, o “dobrim starim vremenima”, o tome kako se “nekad znao red”, o “prestonici kulture” o nekadašnjoj toleranciji i finoći kakvu zamisliti ne možete. Sve sam nobles svet koji navodno pamti zlatno doba i zlatne ljude.
Ona ume bez uvijanja da kaže “ne” kada nešto ne želi da uradi.
Ona ume da se svađa, a da ne oseća kako joj od toga raste čir u želucu.
Ona voli da pije, iako ne može mnogo.
Ona misli da je najpametnija.
Svakog decembra ista priča – miris zime u vazduhu, prognoza koja najavljuje sneg, i ujed hladnoće za obraze, koji preti da tu prognozu i potkrepi. Svakog decembra, dok se čeka prvi sneg, vode se rasprave između onih koji ga iščekuju s nestrpljenjem i onih koji to čine sa zebnjom i negodovanjem.
Slična rasprava se, svakog decembra, vodi i unutar mene same.
Spisak, sličan kao i svaki prethodni i svaki naredni, ali uvek pažljivo i promišljeno napisan.
Odabir odgovarajuće putne torbe.
Pažljivo slaganje stvari, tako da sve lepo stane i zauzme što manje mesta. Preslaganje nekoliko puta. Hm, možda je ovako ipak bolje?
Križanje sa spiska svega što je spakovano, a onda još jedan kraći spisak onoga što još ujutro treba dodati u torbu.
Pažljiv odabir muzike i knjige koje će mi praviti društvo u putu. Da se slažu jedna s drugom, a i sa mojim raspoloženjem.
Napunjena baterija fotoaparata i mobilnog telefona.
Obavezna trema i nesanica noć pred put. Ako i zaspim, svako malo se budim radi gledanja na sat i odbrojavanja minuta.
Buđenje pre alarma, neispavana i nestrpljiva da pođem. Pakovanje poslednjih sitnica uz jutarnju kafu i muziku. Tuširanje, oblačenje. Još jedna provera… Ok, sve je tu. Krećem.
„Ne mogu da skontam šta je tačno umetnost kod fotografije: dobar fotoaparat, dobar fotograf, ili samo trenutak koji zabeležiš i sačuvaš.”
-„Mislim da je najbolje kada se poklope sve te stvari.”
„Kuda ćemo?”
-„Idemo da gledamo izlazak!”
Sunce se pojavljuje… Zora prelazi u jutro… Postaje sve toplije…
Umorni smo, ali lepo je. I ostali bismo tu, kad bi danima moglo da traje to jutro, taj izlazak, na tom pesku i pored te reke. I ples koji smo otplesali praćeni mojim smehom i muzikom koju smo čuli u glavama.
Scribbled Paper 