Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Kakve si to čini bacio na mene pre nego što si otišao? Znala sam da si mi sipao nešto u onu kafu!
-Koristio sam retku vrstu čini: dobrotu prema nekome koga ne poznaješ, ne tražeći ništa zauzvrat.
Jednostavna je, ali najmoćnija.
Zaista, retka vrsta. I uistinu najmoćnija od svih.
Sećam se tog dana živo, a prošla je godina.
I od tog dana, osećam se kao da sam u izmaglici. Zamaglio mi se um od svega što već godinu dana ne razumem i ne mogu da prihvatim. I pogled od svih suza koje za tobom nisam isplakala. Zamaglila su mi se osećanja od svega onoga što nisam stigla da ti kažem pre nego što si otišao. I od svega što se kasnije desilo, a nisam mogla da podelim sa tobom. A život, iako ga i dalje često gledam kao kroz izmaglicu, naizgled se nastavio. I svet koji od tog dana gledam drugim očima, nastavio je da se kreće.
Juče sam prvi put osetila miris svežeg lovora.
Hodala sam uličicama i stepenicama Herceg Novog, puštajući sebe da zalutam i uživajući u osećaju istraživanja i doživljavanja grada koji mi je potpuno nov. Nisam stavila slušalice i pustila muziku, da se ne izgubim u njoj i nešto ne propustim. Usredsredila sam se na čulo vida i pustila ga da me vodi, da mi pokaže gde ima nešto lepo za fotografisati. A toga je bilo gde god se okrenem.
Provela sam nekoliko sati u lutanju i fotografisanju. Već sam se pomalo umorila, i odlučila da polako krenem natrag ka svom smeštaju. Dok sam se penjala uz poslednje uzane stepenice, misli su me već negde odvukle. Odjednom, u stvaran svet me je vratio nestvaran miris.
Mogu da šetam kraj tebe i s tobom razgovaram. Nasmešim ti se, ili se namrštim. Slušam te pomno, otvaram usta u neverici, ili prasnem u smeh…
Možeš da me držiš za ruku ili grliš preko ramena, da osetiš toplinu moje kože ili naslutiš cvetni miris mog šampona za kosu. Da posmatraš kako mi se desni vide kad se smejem, ili da čuješ težak uzdah kada me nešto rastuži. Možeš da me poljubiš u usne i osetiš ukus mog “labela” pomešanog s kuvanim vinom. Sva tvoja čula mogu da me iskuse, da ti kažu da sam tu, pored tebe, i sa tobom – ali ja nisam tu. Nisam kraj tebe. Daleko sam.
Od kako sam pročitala „1984“, plašim se pacova. Ne diram ih, ne diraju me – ali ih izbegavam. Svako ko se seća kraja te knjige, verovatno može da me shvati. Ali pre nekoliko dana, mislim da je taj strah umro. I zamenilo ga je osećanje koje ne umem ni da opišem. A sve to – zbog jednog jedinog pogleda.
Danas je Dan žena.
Svrati u cvećaru pre posla i kupi koleginicama po cvetić. Raznežiće ih čak i karanfil ili polu-uvela ruža u celofanu, bar neke od njih. A ostale će se praviti da ih je raznežio, jer tako lepo vaspitanje nalaže. U nekoj od pauza, postavi na Fejsbuk sliku nekog cveća, i obavezno napiši da je svaki dan osmi mart. A nakon posla, svrati negde da kupiš poklon ženi. Može to biti cvet, ili nešto od nakita, odeće… Ma hajde, ko sam ja da ti pričam, znaš šta voli. Znaš, zar ne?
Pre godinu dana u ovo vreme bili smo u Zagrebu kod Miloša i Davora. Danas, godinu dana kasnije, u posetu nam dolazi Davor. To je prvi put da ćemo se videti od kako se Miloš ubio. I pomalo je napeto.
Nas dvoje sedimo u stanu i čekamo ga. U pola smo neke priče kad zazvoni zvono na vratima. Ja ustajem, otvaram – a njih dvojica stoje pred vratima. Obojica! Sa osmehom na licima iz kog prosto vrišti “Iznenađenjeee!”
Telefonski poziv, i plačni glas koji kaže: “Izgubili smo M.”
Već narednog jutra, pojavljuju se vesti o “samoubistvu”, “mladiću koji je skočio sa zgrade” i “tragediji u S. ulici”. Sve su iste. Sve su šture. U svima piše da je mlađi muškarac skočio sa zgrade i ostao na mestu mrtav. I da je uviđaj u toku. Neke čak imaju i ekskluzivnu izjavu gospođe koja je u šoku.
Ali, jedan portal ima čistu ekskluzivu. Na njihovom sajtu se nalazi i “UZNEMIRUJUĆA FOTOGRAFIJA”, što je naravno istaknuto velikim slovima. U nastavku je vest da je muškarac skočio sa zgrade. Ispod naslova, iste, šture informacije. Mlađi muškarac, skok sa zgrade, uviđaj u toku. I ta fotografija, snimljena iz jednog stana iste ili susedne zgrade. I zasigurno prodata potralu kao ekskluziva.
Prvo sam se pitala, razmišljala i zamišljala.
Kako si izgledao kada si ustao tog jutra? Da li si bio nervozan i unezveren, ili smirenog, pomalo tupog pogleda? Ili možda sa nekim osmejkom u uglu usana?
Kada si stigao tamo? Da li si otključavao drhtavim rukama, ili spretno i odlučno, kao i drugih dana kada tamo ulaziš?
Da li si posedeo neko vreme na prozoru ili na terasi, popušio cigaretu ili džoint? Ili si samo unezvereno upao unutra i završio sa tim? Da li si stao na prozorski sims, ili sedeo na njemu? Ili je to pak bilo preko ograde terase?
Da li si na kratko uživao u pogledu?
Da li si se plašio?
Da li te je bolelo?
“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”
-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.
Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.
Scribbled Paper 