Od kako sam pročitala „1984“, plašim se pacova. Ne diram ih, ne diraju me – ali ih izbegavam. Svako ko se seća kraja te knjige, verovatno može da me shvati. Ali pre nekoliko dana, mislim da je taj strah umro. I zamenilo ga je osećanje koje ne umem ni da opišem. A sve to – zbog jednog jedinog pogleda.
Category: Stvaran svet oko mene
Uznemirujuća fotografija
Telefonski poziv, i plačni glas koji kaže: “Izgubili smo M.”
Već narednog jutra, pojavljuju se vesti o “samoubistvu”, “mladiću koji je skočio sa zgrade” i “tragediji u S. ulici”. Sve su iste. Sve su šture. U svima piše da je mlađi muškarac skočio sa zgrade i ostao na mestu mrtav. I da je uviđaj u toku. Neke čak imaju i ekskluzivnu izjavu gospođe koja je u šoku.
Ali, jedan portal ima čistu ekskluzivu. Na njihovom sajtu se nalazi i “UZNEMIRUJUĆA FOTOGRAFIJA”, što je naravno istaknuto velikim slovima. U nastavku je vest da je muškarac skočio sa zgrade. Ispod naslova, iste, šture informacije. Mlađi muškarac, skok sa zgrade, uviđaj u toku. I ta fotografija, snimljena iz jednog stana iste ili susedne zgrade. I zasigurno prodata potralu kao ekskluziva.
Sreća
“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”
-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.
Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.
Kako miriše dom
Izlazim iz kuće i udišem duboko. Prvi put nakon, rekla bih, cele večnosti.
U dvorištu miriše na tek iscvetalu kajsiju. U mojoj ulici, topao vazduh miriše okrepljujuće, prosto na “vazduh posle kiše.” Juče je padala.
Na keju osećam miris Dunava, na mahove prekinut smradom kanalizacije. Kasnije, svežina vazduha koja donosi mirise trave, kišom natopljene kore drveća i peska sa Bećarca.
Fragmenti sećanja
Sa nepunih 18 godina, prvi put sam bez roditelja tako daleko. Dve hiljade kilometara od kuće. U Barseloni.
Sa nekoliko drugarica lunjam ulicama i ne mogu da se skoncentrišem na njih i na priču, već sam potpuno očarana svime što vidim. Veliki, prelepi grad kao da me obuzima sa svih strana, dok se blentavo osmehujem i ljudima, i zgradama, i drveću, i automobilima. Sve izgleda bolje nego kod kuće, i deluje kao da je sve idealno i kako treba.
“Duh Novog Sada”
U poslednjih nekoliko godina, mnogo je ružnih vesti iz Novog Sada. Ubistva, pljačke, saobraćajne nezgode, tuče, političke i još kojekakve “prljave igre”… Takođe, sve je više prilika u kojima neke od ovih pojava, ruku pod ruku sa šundom, kičom, neznanjem i nemoralom, dobijaju priliku da procvetaju.
Na ovakve vesti česti su komentari o izgubljenom “duhu Novog Sada”, o “dobrim starim vremenima”, o tome kako se “nekad znao red”, o “prestonici kulture” o nekadašnjoj toleranciji i finoći kakvu zamisliti ne možete. Sve sam nobles svet koji navodno pamti zlatno doba i zlatne ljude.
Zašto (ne) volim sneg
Svakog decembra ista priča – miris zime u vazduhu, prognoza koja najavljuje sneg, i ujed hladnoće za obraze, koji preti da tu prognozu i potkrepi. Svakog decembra, dok se čeka prvi sneg, vode se rasprave između onih koji ga iščekuju s nestrpljenjem i onih koji to čine sa zebnjom i negodovanjem.
Slična rasprava se, svakog decembra, vodi i unutar mene same.
Putovanje
Spisak, sličan kao i svaki prethodni i svaki naredni, ali uvek pažljivo i promišljeno napisan.
Odabir odgovarajuće putne torbe.
Pažljivo slaganje stvari, tako da sve lepo stane i zauzme što manje mesta. Preslaganje nekoliko puta. Hm, možda je ovako ipak bolje?
Križanje sa spiska svega što je spakovano, a onda još jedan kraći spisak onoga što još ujutro treba dodati u torbu.
Pažljiv odabir muzike i knjige koje će mi praviti društvo u putu. Da se slažu jedna s drugom, a i sa mojim raspoloženjem.
Napunjena baterija fotoaparata i mobilnog telefona.
Obavezna trema i nesanica noć pred put. Ako i zaspim, svako malo se budim radi gledanja na sat i odbrojavanja minuta.
Buđenje pre alarma, neispavana i nestrpljiva da pođem. Pakovanje poslednjih sitnica uz jutarnju kafu i muziku. Tuširanje, oblačenje. Još jedna provera… Ok, sve je tu. Krećem.
Čuvar trenutaka
„Ne mogu da skontam šta je tačno umetnost kod fotografije: dobar fotoaparat, dobar fotograf, ili samo trenutak koji zabeležiš i sačuvaš.”
-„Mislim da je najbolje kada se poklope sve te stvari.”
„Kuda ćemo?”
-„Idemo da gledamo izlazak!”
Sunce se pojavljuje… Zora prelazi u jutro… Postaje sve toplije…
Umorni smo, ali lepo je. I ostali bismo tu, kad bi danima moglo da traje to jutro, taj izlazak, na tom pesku i pored te reke. I ples koji smo otplesali praćeni mojim smehom i muzikom koju smo čuli u glavama.
Scribbled Paper 