Category: Sve je to u glavi

Prijatelju

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Prvo sam se pitala, razmišljala i zamišljala.

Kako si izgledao kada si ustao tog jutra? Da li si bio nervozan i unezveren, ili smirenog, pomalo tupog pogleda? Ili možda sa nekim osmejkom u uglu usana?
Kada si stigao tamo? Da li si otključavao drhtavim rukama, ili spretno i odlučno, kao i drugih dana kada tamo ulaziš?
Da li si posedeo neko vreme na prozoru ili na terasi, popušio cigaretu ili džoint? Ili si samo unezvereno upao unutra i završio sa tim? Da li si stao na prozorski sims, ili sedeo na njemu? Ili je to pak bilo preko ograde terase?
Da li si na kratko uživao u pogledu?
Da li si se plašio?
Da li te je bolelo?

Continue reading “Prijatelju” →

Sreća

~ The_Scribbled_Paper ~ 1 Comment

“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”

-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.

Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.

Continue reading “Sreća” →

Kako miriše dom

~ The_Scribbled_Paper ~ 1 Comment

Izlazim iz kuće i udišem duboko. Prvi put nakon, rekla bih, cele večnosti.

U dvorištu miriše na tek iscvetalu kajsiju. U mojoj ulici, topao vazduh miriše okrepljujuće, prosto na “vazduh posle kiše.” Juče je padala.

Na keju osećam miris Dunava, na mahove prekinut smradom kanalizacije. Kasnije, svežina vazduha koja donosi mirise trave, kišom natopljene kore drveća i peska sa Bećarca.

Continue reading “Kako miriše dom” →

Prelomni trenutak

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Uvek tačno znam kada počne da se događa. Ne znam unapred kada će nastupiti, ali znam tačno kad počne da me obuzima. I sećam se prvog takvog sloma koji sam uspela da registrujem.

Nije to iznenadni, prolazni plač dok Obi Van viče Anakinu “You were my brother Anakin! I loved you”. Ili onaj kad se u PMS-u rasplačem jer nema ništa slatko u stanu. Deluje isto, doduše. Iznenadan je, i izazove ga neka sitnica i glupost. Ali tačno znam da nije isto. Znam kada je naglim izlivom suza nastupio “onaj” period.

Continue reading “Prelomni trenutak” →

Samo ponekad

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Ponekad, samo ponekad, uhvati me neka misao i potpuno me okupira. Ne da mi da se usredsredim ni na šta drugo. Kada i pokušam, iskezi se negde iza druge misli kojom pokušavam da se zabavim, čisto da me podseti da nije otišla.

Šeta mi po glavi žustro i bučno, nekad u visokim potpeticama, a nekad u teškim vojničkim čizmama. Katkad se i zatrči, poskoči, zavrti. Vidim je na stranicama knjige koju čitam, u fotografijama koje pravim, u šerpi u kojoj spremam ručak.

Continue reading “Samo ponekad” →

Nema odgovora

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Češlja dugu smeđu kosu koja miriše na šampon od kokosa. Stavlja na leđa stari ranac, razdrndan od svih putovanja, koncerata i festivala, i trči na železničku stanicu. Ulazi u voz u poslednjem trenutku, smešta se, i voz počinje da juri neobično brzo za srpske pruge.
Najednom, voz je dovozi direktno u veliku arenu, gde koncert The Cure samo što nije počeo. Tamo je čeka i njen momak.
Tucaju se u kabini toaleta, nakon čega ne može više da navuče čarape tako da izgledaju lepo uz suknju, i umire od smeha samoj sebi.
Skida čarape, ostavlja ih u kabini, i zajedno sa momkom odlazi na koncert.
Čuju se prvi taktovi “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. Zacrveni se, celo telo počne da joj pulsira i steže joj se nešto u grlu. Robert zapeva, a ona istovremeno sa njim napuklim glasom ispušta iste reči i počinje da plače.

Continue reading “Nema odgovora” →

Etiketa

~ The_Scribbled_Paper ~ 3 Comments

Uvek mi je bilo nelagodno kada treba da se na bilo koji način deklarišem, da se smestim u unapred određen kalup i definišem sebe kroz definicije koje je odredio neko drugi. Guše me unapred smišljeni kriterijumi ocenjivanja i procenjivanja, tuđe norme, razna predubeđenja i predrasude. Ne mislim da sam “drugačija” i “posebna” pa da je samo za mene potrebna neka bolja i specifičnija definicija ličnosti. To je tretman koji zaslužuje svako.

Continue reading “Etiketa” →

Dom

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Ovih dana trebalo bi svoj dosadašnji dom da zamenim drugim. Glava mi je puna mera prostorija i nameštaja, nacrta i ideja za što jeftinije uređenje stana, spiskova šta treba kupiti, a šta treba poneti iz kuće u kojoj sam 18 godina živela sa porodicom.
I kao da sve to nije dovoljno, puna je i razmišljanja o dosadašnjem i budućem životu, o tome kako će sve izgledati, kao i o tome šta je dom zapravo.

Continue reading “Dom” →

Zašto (ne) volim sneg

~ The_Scribbled_Paper ~ Leave a comment

Svakog decembra ista priča – miris zime u vazduhu, prognoza koja najavljuje sneg, i ujed hladnoće za obraze, koji preti da tu prognozu i potkrepi. Svakog decembra, dok se čeka prvi sneg, vode se rasprave između onih koji ga iščekuju s nestrpljenjem i onih koji to čine sa zebnjom i negodovanjem.
Slična rasprava se, svakog decembra, vodi i unutar mene same.

Continue reading “Zašto (ne) volim sneg” →