Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Izlazim iz kuće i udišem duboko. Prvi put nakon, rekla bih, cele večnosti.
U dvorištu miriše na tek iscvetalu kajsiju. U mojoj ulici, topao vazduh miriše okrepljujuće, prosto na “vazduh posle kiše.” Juče je padala.
Na keju osećam miris Dunava, na mahove prekinut smradom kanalizacije. Kasnije, svežina vazduha koja donosi mirise trave, kišom natopljene kore drveća i peska sa Bećarca.
Uvek tačno znam kada počne da se događa. Ne znam unapred kada će nastupiti, ali znam tačno kad počne da me obuzima. I sećam se prvog takvog sloma koji sam uspela da registrujem.
Nije to iznenadni, prolazni plač dok Obi Van viče Anakinu “You were my brother Anakin! I loved you”. Ili onaj kad se u PMS-u rasplačem jer nema ništa slatko u stanu. Deluje isto, doduše. Iznenadan je, i izazove ga neka sitnica i glupost. Ali tačno znam da nije isto. Znam kada je naglim izlivom suza nastupio “onaj” period.
Uvek sam ga posmatrala kao snažnog, autoritativnog čoveka. Pomalo sam ga se i plašila. Sećam se da sam ga kao dete često terala da stegne biceps na ruci, da pipnem. Pa onda usledi detinje “vaaaau”! Bio je prosečne visine, čak možda i oniži za muškarca. Ali nekako nabijen, snažan. I kao snažnog sam ga uvek doživljavala.
Ušla sam u autobus, u nameri da obavim što imam po gradu, a potom odem kod momka u stan i tamo provedem ostatak večeri. Mrak je već pao, napolju zima ujeda, ali u autobusu osećam kako mi se kapljice znoja slivaju niz leđa. Gužva je ogromna, ljudi mi smetaju i jedva čekam da izađem.
Ugledam trg kroz prozor autobusa. Ogroman, osvetljen trg. Podseća me na Trg heroja u Budimpešti, i na ogromne trgove u ogromnim gradovima u kojima nikada nisam bila. Sve je ogromno, a ja se gušim u ovo malo prostora dok se tiskam u masi neokupanih putnika.
Ne mogu da se iskobeljam na vreme, i promašujem stanicu. Sranje! Znam da ne treba da se nerviram oko toga, pogotovo jer volim da šetam. Ali ima dana kada me sve nervira. Preznojila sam se, a zima je, u žurbi sam, sama sam i mrak je. Nije mi do šetanja. Želim kući.
Ponekad, samo ponekad, uhvati me neka misao i potpuno me okupira. Ne da mi da se usredsredim ni na šta drugo. Kada i pokušam, iskezi se negde iza druge misli kojom pokušavam da se zabavim, čisto da me podseti da nije otišla.
Šeta mi po glavi žustro i bučno, nekad u visokim potpeticama, a nekad u teškim vojničkim čizmama. Katkad se i zatrči, poskoči, zavrti. Vidim je na stranicama knjige koju čitam, u fotografijama koje pravim, u šerpi u kojoj spremam ručak.
Kada toliko voliš i ceniš rad nekog poznatog, i kada toliko znaš o njemu, neprimetno stekneš osećaj kao da ga lično poznaješ. I na određeni način se vežeš za njega.
Sećam se mog prvog susreta sa njim. Prvi taktovi meni do tad nepoznate pesme okrenuli su mi glavu ka ekranu, i ostala sam prikovana za njega sve do kraja spota. Vrsta mraka u toj pesmi bila je tačno ono što se poklapa sa mojim mrakom, bar sam ja to tada tako osetila. Od tog trenutka, počela sam da ga upoznajem.
Češlja dugu smeđu kosu koja miriše na šampon od kokosa. Stavlja na leđa stari ranac, razdrndan od svih putovanja, koncerata i festivala, i trči na železničku stanicu. Ulazi u voz u poslednjem trenutku, smešta se, i voz počinje da juri neobično brzo za srpske pruge.
Najednom, voz je dovozi direktno u veliku arenu, gde koncert The Cure samo što nije počeo. Tamo je čeka i njen momak.
Tucaju se u kabini toaleta, nakon čega ne može više da navuče čarape tako da izgledaju lepo uz suknju, i umire od smeha samoj sebi.
Skida čarape, ostavlja ih u kabini, i zajedno sa momkom odlazi na koncert.
Čuju se prvi taktovi “Kiss Me, Kiss Me, Kiss Me”. Zacrveni se, celo telo počne da joj pulsira i steže joj se nešto u grlu. Robert zapeva, a ona istovremeno sa njim napuklim glasom ispušta iste reči i počinje da plače.
Uvek mi je bilo nelagodno kada treba da se na bilo koji način deklarišem, da se smestim u unapred određen kalup i definišem sebe kroz definicije koje je odredio neko drugi. Guše me unapred smišljeni kriterijumi ocenjivanja i procenjivanja, tuđe norme, razna predubeđenja i predrasude. Ne mislim da sam “drugačija” i “posebna” pa da je samo za mene potrebna neka bolja i specifičnija definicija ličnosti. To je tretman koji zaslužuje svako.
Ovih dana trebalo bi svoj dosadašnji dom da zamenim drugim. Glava mi je puna mera prostorija i nameštaja, nacrta i ideja za što jeftinije uređenje stana, spiskova šta treba kupiti, a šta treba poneti iz kuće u kojoj sam 18 godina živela sa porodicom.
I kao da sve to nije dovoljno, puna je i razmišljanja o dosadašnjem i budućem životu, o tome kako će sve izgledati, kao i o tome šta je dom zapravo.
Sa nepunih 18 godina, prvi put sam bez roditelja tako daleko. Dve hiljade kilometara od kuće. U Barseloni.
Sa nekoliko drugarica lunjam ulicama i ne mogu da se skoncentrišem na njih i na priču, već sam potpuno očarana svime što vidim. Veliki, prelepi grad kao da me obuzima sa svih strana, dok se blentavo osmehujem i ljudima, i zgradama, i drveću, i automobilima. Sve izgleda bolje nego kod kuće, i deluje kao da je sve idealno i kako treba.
Scribbled Paper 