Spustila sam ranac i sela na retku travu, na samom “špicu” Štranda, pod drvetom. Nikog nema, sunce je nisko, Mild Orange dopire kroz slušalice… Milina. Tek što sam izvukla svesku i olovku, osetila sam nečije prisustvo iza sebe. Polako sam se okrenula i izvadila jednu slušalicu iz uveta.
Tag: ljudi
Igraj, igraj, i igraj
Kada je ušao u pab, malo me je unervozio.
Stariji čovek od oko šezdeset godina, možda čak i malo više. Kukastog nosa, odsutnog pogleda, i ne baš prijateljskih crta lica. Malo pogrbljen, u prevelikoj jakni, i sa nekakvom kesom u rukama. Muvao se u uglu, nervoznim pokretima pokušavajući da negde smesti tu kesu, mokru od snega.
Očito je bilo da tu ne pripada, da inače ne dolazi. Nismo ga nikad ranije videli, a nas troje smo svakog vikenda tu. Okrenula sam se ka prijateljima, i kroz puštenu kosu perifernim vidom držala dekicu na oku. Bio mi je čudan. Iz nekog razloga, njegov dolazak me je uznemirio.
Kada je skinuo jaknu, do mene je dopro miris nekog muškog parfema koji je delovao zastarelo. Onako, neki miris koji samo bi samo deke koristile. Pogledala sam ga diskretno kroz onu svoju puštenu kosu, i shvatila da je ispod jakne lepo doteran, u tamnom odelu i majici.
(Ne)sporazum
Imala sam dosta neobičnu i zanimljivu situaciju u gradskom prevozu danas. Mislim da je jedna od onih koje se dese samo jednom u životu, i ceo dan razmišljam o njoj.
Dom je tamo gde…
Kad sam bila dete, moja porodica selila se mnogo puta. I kroz sve te selibe, nikad se nisam zapitala šta je za mene dom. Svaka od kuća i stanova u kojima smo živeli bili su baš to.
A onda, pre nekoliko godina, prvi put sam se odvojila od porodice i pokušala da stvorim svoj novi dom. Tek sam tad počela da razmišljam šta ta divna reč za mene uopšte znači i kako da je definišem. I zaključila sam dve stvari: dom je tamo gde je osoba sa kojom želim da provedem ostatak života. I dom je tamo gde jedva čekam da se vratim.
Volim i(li) ne volim
Primetila sam da se u današnjem društvu često pravi prilično stroga podela na one koji vole ljude i one koji ih ne vole. I u nekom trenutku svog života, počela sam da razmišljam o tome da li sam ja „volim ljude“ ili „ne volim ljude“ tip osobe. Već godinama ne dolazim do jasnog odgovora, i počinjem da shvatam zašto ga i dalje nemam.
Začarana
Kakve si to čini bacio na mene pre nego što si otišao? Znala sam da si mi sipao nešto u onu kafu!
-Koristio sam retku vrstu čini: dobrotu prema nekome koga ne poznaješ, ne tražeći ništa zauzvrat.
Jednostavna je, ali najmoćnija.
Zaista, retka vrsta. I uistinu najmoćnija od svih.
U izmaglici
Sećam se tog dana živo, a prošla je godina.
I od tog dana, osećam se kao da sam u izmaglici. Zamaglio mi se um od svega što već godinu dana ne razumem i ne mogu da prihvatim. I pogled od svih suza koje za tobom nisam isplakala. Zamaglila su mi se osećanja od svega onoga što nisam stigla da ti kažem pre nego što si otišao. I od svega što se kasnije desilo, a nisam mogla da podelim sa tobom. A život, iako ga i dalje često gledam kao kroz izmaglicu, naizgled se nastavio. I svet koji od tog dana gledam drugim očima, nastavio je da se kreće.
Jedan mali pacov
Od kako sam pročitala „1984“, plašim se pacova. Ne diram ih, ne diraju me – ali ih izbegavam. Svako ko se seća kraja te knjige, verovatno može da me shvati. Ali pre nekoliko dana, mislim da je taj strah umro. I zamenilo ga je osećanje koje ne umem ni da opišem. A sve to – zbog jednog jedinog pogleda.
Uznemirujuća fotografija
Telefonski poziv, i plačni glas koji kaže: “Izgubili smo M.”
Već narednog jutra, pojavljuju se vesti o “samoubistvu”, “mladiću koji je skočio sa zgrade” i “tragediji u S. ulici”. Sve su iste. Sve su šture. U svima piše da je mlađi muškarac skočio sa zgrade i ostao na mestu mrtav. I da je uviđaj u toku. Neke čak imaju i ekskluzivnu izjavu gospođe koja je u šoku.
Ali, jedan portal ima čistu ekskluzivu. Na njihovom sajtu se nalazi i “UZNEMIRUJUĆA FOTOGRAFIJA”, što je naravno istaknuto velikim slovima. U nastavku je vest da je muškarac skočio sa zgrade. Ispod naslova, iste, šture informacije. Mlađi muškarac, skok sa zgrade, uviđaj u toku. I ta fotografija, snimljena iz jednog stana iste ili susedne zgrade. I zasigurno prodata potralu kao ekskluziva.
Sreća
“Hihihi, danas ćemo prvi put biti na festivalu a da nije mrak. U 9 se još ne smrkne.”
-Ma baš me briga, ja to volim. Neobično je, ali mi je super.
Ulazimo u pab, tražeći mesto pod klimom ne bismo li se bar malo rashladili. Dve ture kasnije, shvatamo da je već vreme da krenemo ako želimo mesto u prvom redu. Izlazimo napolje i shvatamo – ipak idemo na festival po mraku. Tmurni i teški oblaci ubrzano prekrivaju nebo, a negde iza zgrada naziremo i munje. Vetar duva sve jače, ujedno i hladi i preti. Sreća pa ova suknja nije lepršava kao ona juče, baš bih bila zabava za prolaznike.
Scribbled Paper 