Beleške iz raznih života – mog i tuđeg; stvarnog i izmišljenog
Volim sveske. Trenutno ih u stanu imam devet koje koristim, i još bar toliko praznih koje čekaju svoj red.
Imam svesku za crtice i podsetnike šta danas treba obraditi na poslu.
Sveščicu za planiranje vremena kada panično mislim da neću sve stići – a to je skoro uvek. U njoj su i spiskovi za pakovanje i kupovinu koji su maltene uvek isti, ali se bez njih ipak osećam kao da ću nešto zaboraviti.
Članak sam u originalu objavila na DIYPhotography, a ovde je preveden na srpski za potrebe onih koji ne govore engleski. 🙂
Svi smo trenutno u istoj situaciji. Međutim, ne nosimo se svi na isti način sa njom, a i na svakog je uticala drugačije: neko radi kao i obično, neko se prebacio na rad od kuće, a neko neće raditi uopšte dok se pandemija koronavirusa ne završi. Kojoj god grupi pripadali, verujem da ste čuli milion predloga kako ostati kreativan u izolaciji.
Problem s ovim predlozima je što ponekad zvuče kao naređenje. Kao da morate da radite nešto „smisleno“ sve vreme. Čak i u trenutnoj situaciji, osećam kao da nas teraju da učimo, radimo, da budemo produktivni i kreativni. A mnogima od nas nije do toga, bar ne sve vreme.
Ovim člankom želela bih da se osvrnem na te teme. Kao što mi je običaj s ovakvm vrstom tekstova, želela bih da vam pružim podršku i dam pokoji savet. A vama kojima jeste do kreativnosti, htela bih da dam par ideja koje će vam pomoći da stvarate, ali da ne osećate pritisak da to morate.
Continue reading “Samo polako: u redu je ako niste kreativni u izolaciji”
Sedim na balkonu oskudnog stančića blizu obale. Unutra me danas sve nekako guši, a i iznutra, samo na otvorenom osećam da mogu da dišem. A i napolju miriše na more i oprane čaršave, pa prosto vuče da izađeš.
Na kolenima mi je sveska, u ruci olovka, a u glavi prava pometnja. Četiri godine sam maštala da dođem ovde i pišem knjigu. Baš u ovako nekom stanu, baš na ovom ostrvu. I baš ovako, olovkom na papir, pre nego što prekucam reči. Verovala sam kako je baš to ono što mi treba, što fali mom životu. I evo, pre nekoliko dana sam došla, smestila se, raskomotila – i sve mogu da radim osim da pišem. Ne mogu da usmerim misli u pravcu koji se meni dopada. Kud god ja probala da pobegnem od sebe, iste misli me uvek stignu i pronađu. I uvek se kreću kuda njima odgovara.
Razmišljam već nekoliko dana kako mi se jedu one „oldskul“ karamele sa lešnikom, u žuto-braon omotu. Pritegla me valjda neka tiha nostalgija za detinjstvom, za danima kad su mi život i misli bili daleko jednostavniji.
Sedim tako juče u trolejbusu, udubljena paralelno u telefon i u te svoje misli. Kad najednom, upita me baka pored mene: „Izvini, dušo, umeš li da barataš telefonom?“ Pogledam je i klimnem glavom. Ona izvuče iz torbe futrolu, iz nje mobilni telefon, i pruži mi ga puna poverenja. Od one je vrste „što ima samo crveno i zeleno dugme,“ da možeš da se javiš na njega i da nekog pozoveš. I poruke da šalješ, ako umeš. Ona ne ume.
Otići iz Srbije ili ostati?
Ovo je pitanje na koje bih ranije ’ladno ispalila odgovor „ostati“, nebitno iz kojih sve razloga. Međutim, što sam starija, tako mi se mišljenje polako menja. Razgovarala sam s ljudima koji su otišli: zauvek, privremeno, ili su probali, nije im se dopalo, pa su se vratili. Dotakli smo se mnogih tema o tom odlasku, a najviše sličnosti i razlika između „nas“ i „njih,“ i prednosti i mana odlaska iz „tople“ Srbije na „hladni“ Zapad. I baš kad smo kod te poslovične balkanske topline naspram zapadnjačke hladnoće, to je najčešće spominjana razlika. Ona najviše muči Srbe na Zapadu, a zbog nje su se neki čak i vraćali u Srbiju. Srpska toplina, bliskost i srdačnost su ono što su mi svi, bez izuzetka, naveli kao stvar koja im nedostaje „preko“. I jogurt, ali to sad nije tema.
U kasnim dvadesetima i ranim tridesetima izgleda se očekuje da uveliko znaš „kud’ udaraš“. Primetila sam da me ljudi sve češće pitaju koji je moj cilj u životu, i to nekako ležerno, kao da pitaju koliko je sati. A mene to pitanje čini pomalo nervoznom. Postane mi neugodno kad treba da dam odgovor, i sve što želim je ili da naglo promenim temu, ili da pobegnem. Unervozim se jer ne znam šta da kažem i jer, zapravo, nemam ono što se obično smatra „ciljem u životu“.
Imala sam dosta neobičnu i zanimljivu situaciju u gradskom prevozu danas. Mislim da je jedna od onih koje se dese samo jednom u životu, i ceo dan razmišljam o njoj.
Kad sam bila dete, moja porodica selila se mnogo puta. I kroz sve te selibe, nikad se nisam zapitala šta je za mene dom. Svaka od kuća i stanova u kojima smo živeli bili su baš to.
A onda, pre nekoliko godina, prvi put sam se odvojila od porodice i pokušala da stvorim svoj novi dom. Tek sam tad počela da razmišljam šta ta divna reč za mene uopšte znači i kako da je definišem. I zaključila sam dve stvari: dom je tamo gde je osoba sa kojom želim da provedem ostatak života. I dom je tamo gde jedva čekam da se vratim.
Primetila sam da se u današnjem društvu često pravi prilično stroga podela na one koji vole ljude i one koji ih ne vole. I u nekom trenutku svog života, počela sam da razmišljam o tome da li sam ja „volim ljude“ ili „ne volim ljude“ tip osobe. Već godinama ne dolazim do jasnog odgovora, i počinjem da shvatam zašto ga i dalje nemam.
Juče sam prvi put osetila miris svežeg lovora.
Hodala sam uličicama i stepenicama Herceg Novog, puštajući sebe da zalutam i uživajući u osećaju istraživanja i doživljavanja grada koji mi je potpuno nov. Nisam stavila slušalice i pustila muziku, da se ne izgubim u njoj i nešto ne propustim. Usredsredila sam se na čulo vida i pustila ga da me vodi, da mi pokaže gde ima nešto lepo za fotografisati. A toga je bilo gde god se okrenem.
Provela sam nekoliko sati u lutanju i fotografisanju. Već sam se pomalo umorila, i odlučila da polako krenem natrag ka svom smeštaju. Dok sam se penjala uz poslednje uzane stepenice, misli su me već negde odvukle. Odjednom, u stvaran svet me je vratio nestvaran miris.
Scribbled Paper 